 |
| foto Jadan Babić / Cropix |
Kišna noć, kasna ura, mi bismo doma, a zbog tehničkih problema na aerodromu kasni naš let za Split. S aerodroma ne javljaju kad ćemo se pokrenuti s piste, a ionako smo nervozni od sebe, tim prije, nikad mi let nad oblacima nije bio strašno napet, a dopalo me svako malo glumiti projektil. Baš svaki put promislim − ma kud nisan iša auton, nego ovi straj trpit, uvik isto − priša je ić i vratit se, jesan već moga bit na po puta... Mračne misli prekida glas kapetana iz zvučnika: “Dragi putnici, neman pojma kad ćemo krenut, raskomotite se ka da ste doma...” Asti, prvi put umisto blaziranoga pilotskoga glasa pomislin: “Naš čovik. Splićanin, sto posto! A vidi, znan iljade svita svih struka i zanata, no nijednoga splitskoga pilota...” Nije puno prošlo, digli smo se i skalali u Kaštila, a ja priko stjuardese ravno u kokpit, dogovorit intervju.
− A šta vas zanima? – pita me kapetan Mladen Jelenčić (58).Sve! A najviše zašto se uvik bojin.
− Svaki pametan čovik se boji, to je normalno...
Cilu ćakulu pročitajte u Slobodnoj Dalmaciji ...
Nema komentara:
Objavi komentar